Традиција фењера датира вековима, када су људи у Ирској украшавали репу, цвеклу и кромпир да би уплашили митског лика по имену Шкрти Џек. Ирски имигранти су ту традицију донели у Америку, дом бундеве, а популарно воће постало је саставни део Ноћи вештица.
х/т: винтаге.ес
Према народној причи, Шкрти Џек је пио пиће са ђаволом, али није желео да плати своје пиће. Да би решио овај проблем, убедио је Сатану да се претвори у новчић који би Џек могао да користи. Међутим, Џек је одлучио да новчић стави у џеп, поред сребрног крста. Овај сребрни крст је спречио Ђавола да се врати. Џек се договорио да му ђаво неће сметати годину дана и да му неће бити дозвољено да му узме душу ако Џек умре.
Годину дана касније, Џек се поново сусреће са ђаволом. Џек је убедио ђавола да се попне на дрво и убере воће. Док је ђаво био горе на дрвету, Џек је урезао крст у кору дрвета како ђаво не би могао да сиђе. Џек је тада склопио још један договор, у коме је стајало да ђаво не може да му смета 10 година.
Џек је умро неко време после овога. Хтео је да оде у рај, али Бог га није желео тамо, па је требало да буде послат у пакао. Међутим, ђаволу није смео да преузме његову душу и ионако га није желео, па је био приморан да лута Земљом. Ђаво му је дао комад запаљеног угља, који је Џек ставио у издубљену репу. Ирци који су га видели називали би га „Јацк оф тхе лантерн“, што је на крају скраћено на „Јацк О’Лантерн“.
Људи у Ирској и Шкотској би почели да урежу лица у репу и кромпир, да би уплашили Шкртог Џека и одбили друге зле духове. Имигранти са Британских острва који су дошли у Сједињене Америчке Државе купили су причу са њима. Осим што су почели да користе бундеве уместо репе и кромпира, па се зато резбарене бундеве зову Јацк О’Лантернс.
